23
dec

BORITE SE LJUBAVLJU - PUTOVANJE JEDNE MAJKE


Piše: Stiv Markus, Ročester, Njujork

Foto: Imrana Kapetanović


Sedeli smo na kauču i pričali i smejali se u stanu mog brata – moja majka, nekoliko prijatelja mog brata i ja. Omiljena muzika mog brata je svirala u pozadini. Izgleda kao svakodnevna, uobičajena scena koja bi mogla da se odigrava bilo gde u svetu. Osim što nije. Moj brat je bio u susednoj sobi, umirao od AIDSa a moja majka je prolazila kroz početne faze transformacije koja će zauvek promeniti njen svet.




Svako ko volontira za ispitivanje nove vakcine ima razlog zašto je tu. Svako ima drugačiju priču da ispriča ali svi su vođeni željom da budu deo napora da se istinski zaustavi pandemija AIDSa za koji se do sada procenjuje da je ubio 25 milona ljudi širom sveta i da ima oko 33.4 miliona ljudi koji trenutno žive sa bolešću. Nisam mogao da volontiram za studiju Ročester Viktori Alijanse zato što imam AIDS a njihove studije su samo za ljude koji su HIV negativni. Ipak, spremno sam prihvatio priliku da radim kratko vreme kao edukator zajednice, zato što sam preživeo smrt svog brata, svog partnera i nebrojeno mnogo prijatelja ali i zato što sam imao istu nadu - da ću napraviti razliku i doprineti kreiranju sveta bez AIDSa za milione ljudi koje nikada nisam i nikada neću upoznati.

Prošle godine sam bio na predstavi „BORITE SE LJUBAVLJU“, pozorišno/muzičkoj prezentaciji o AIDSu. Predstavu su producirali i izveli učenici iz okoline Ročestera koji pohađaju srednju školu i studenti iz zapadnog dela savezne države Njujork. Kao deo predstave, izvođači su izvodili kratke monologe o svojim ličnim iskustvima sa AIDSom. Ove godine, predstava se izvodi po četvrti put i uključiće kratke monologe o iskustvima sa AIDSom koje su prikupili od članova zajednice u Ročesteru. Ovi kratki segmenti će brzo biti izvođeni i jedan od njih u trajanju od oko 2-3 minuta će biti o mojoj majci. Poslednja od četiri zakazana izvođenje biće 25. jula da obeleži njen 92. rođendan. U nastavku je njena priča.



Moja majka je rođena 1918., godini u kojoj je završen Prvi svetski rat sa 16 miliona žrtava i u kojoj je od epidemije gripa stradalo 1/5 svetske populacije odnosno oko 50 miliona ljudi. Bila je jedno od troje dece istočnoevropskih imigranata koji su se doselili malo pre toga u SAD i odrasla je u siromašnoj porodici u onome što se sad zove Istočni Harlem na Menhetnu. Udala se za mog oca tokom Drugog svetskog rata i preselila se u socijalni stan gde i sada živi, 60 godina kasnije. Imali su troje dece: mog starijeg brata koji je nedavno otišao u penziju iz Ministarstva za mentalno zdravlje savezne države Konektikat i ima ženu i dve ćerke, mog mlađeg brata koji je radio godinama u dnevnom boravku za AIDS na Menhetnu i mene, srednje dete. Moja majka je radila kada je bila mlađa ali je prestala da bi podigla porodicu i onda se vratila nazad na posao kada sam ja bio tinejdžer i nastavila da radi do svoje 87. godine većinom kao sekretarica svetski priznatog hirurga u Zdravstvenom Centru Njujork Univerziteta koji je i dan danas zove da vidi kako je. Bila je kao mama generacijama mladih medicinskih radnika i njena „usvojena deca“ i dalje s vremena na vreme kontaktiraju iako su raštrkani svuda po svetu i mnogi od njih su na važnim pozicijama u veliki zdravstvenim institucijama. Poslednjih godina njenog života moja baka po majci je živela sa nama u našem stanu u Stivesant taunu.

Iako je naša porodica imala problema tokom godina, kao što ih imaju mnoge porodice, moji roditelji su uradili sve što je bilo u njihovoj moći da ispune naš dom ljubavlju i osećanjem sigurnosti. Aktivno su se interesovali za sve što radimo, ohrabrivali nas, obezbeđivali za nas, i postarali se da u svim okolnostima znamo da smo bezuslovno voljeni. Kao i svi roditelji, nisu uvek bili sigurni koji je najbolji način da se ophode u teškim situacijama, ali su uvek davali sve od sebe i mi smo uvek znali da postoji neograničen rezervoar ljubavi čak i u najproblematičnijim okolnostima.

Jedne večeri u avgustu 1990. moja baka koja je u tom trenutku imala preko 100 godina i već neko vreme bila u domu za starije je umrla; tačno 12 sati pre toga, moj otac koji je bio savršeno zdrav neočekivano je umro od srčanog udara dok je pravio doručak i kafu u kuhinji. Moj mlađi brat koji je živeo na drugom kraju grada od moje majke umro je u martu 1992. Moja majka je ostala sama na Menhetnu ne samo da se nosi sa svim finansijskim i drugim životnim obavezama od kojih ju je moj otac uvek štitio nego takođe da se nosi sa tim da se jedan od njenih sinova odselio u naizgled dalek grad Ročester sa „prijateljem“ koji ima AIDS. Još uvek nije znala da je njeno drugo dete – ja – dijagnostifikovan sa AIDSom krajem 1980ih i da nikada nismo razgovarali – i u to vreme nikada nisam osetio potrebu da joj kažem – o tome da sam ja HIV pozitivan jer sam znao da će to poremetiti i srušiti njen krhki i pažljivo napravljen, zaštićen svet. Kao i većina porodica koje su odrasle 1950ih, za našu porodicu seks nije bila tema razgovora, homoseksualnost još manje – dakle nešto kao planeta sa vanzemaljcima u alternativnom univerzumu koja je bila daleko izvan okvira mojih roditelja i njihovog razumevanja toga šta čini svet u kome oni žive.

Moja majka je izvanredna žena – inteligentna, šarmantna, prijatna, veoma duhovita, brižna, ostvarena i sa 92 godine izvanredno lepa sa licem bez linija i glatko kao u žene duplo mlađe. Zainteresovana je za sve što se dešava u svetu i može da vodi razgovor o naftnoj mrlji u Zalivu sa istom lakoćom kao i o objavljivanju najnovijeg snimka pobesnelog Mel Gibsona. Ali ona nikada nije bila u stanju da vidi ili da ceni tu fantastičnu i divnu damu u sebi. Iznutra, ispunjena je beskrajnim i bezgraničnim lavirintom sumnji, strahova i nesigurnosti koje su veoma ograničile njen svet i često je ostavile u dubokim depresijama. Ovo je postalo puno gore nakon smrti moje bake i mog oca.

Kada je moj mlađi brat prvo saopštio našoj majci da je gej, njena inicijalna reakcija pred drugima bila je da je „ona uvek sumnjala ali nikada nije želela da to čuje“. Kada sam joj rekao da se selim u Ročester sa Majklom to joj je bilo jako teško da prihvati i jedva da je mogla da priča o tome mesecima; njena osećanja bila su izražena kroz bes ali ja sam znao da se više radilo o strahu i brizi jer su novine svakog dana bile pune horor priča o AIDSu i ona je bila duboko uplašena i zabrinuta zbog stvari o kojima nije mogla da smogne snage da govori. Nikada nije to mogla da iskomunicira na dobar način Majklu tokom osam godina naše veze. On je preminuo od AIDSa 1994. godine.

Usred svega ovoga došla je inicijalna dijagnoza mog brata da ima toksoplazmozu. Nije želeo da ima biopsiju mozga kako bi potvrdio dijagnozu i doktori su ga lečili od toksoplazmoze. Ipak, na kraju se ispostavilo da je u pitanju limfom, i iako je njegova lezija inicijalno reagovala dobro na terapiju, uskoro su se pojavile još tri lezije i onda se proširile po celom telu. Jednog dana, pokušavao je da nazove telefonom svog doktora i nije mogao da pogodi brojeve; ja sam morao da nazovem za njega. Oko nedelju dana kasnije, nije se javljao na teledon i našli smo ga na podu njegovog stana gde je navodno proveo noć jer nije mogao da ustane. Ali bio je živ i njegovi prijatelji su napravili raspored tako da je neko sa njim u svakom trenutku.

Moja majka je bila uz njega koliko god je to bilo moguće. Na početku, moj brat je bio svestan i mogli smo da razgovaramo sa njim ali se vremenom izgubio i iako je mogao da nas čuje nije mogao da odgovori kada smo pričali sa njim. Moja majka je provodila vreme sa njim i po prvi put u svom životu, provodila je vreme sa gej (i strejt) muškarcima i ženama – za koje je sve mislila da su ljubazni, puni poštovanja i uopšte ne različiti od drugih ljudi koje je poznavala. Mogla je da vidi koliko vole mog brata, i kako ga dobro neguju. Uživala je u njihovom društvu, smejala se sa njima, plakala sa njima i pronalazila utehu u njihovoj brizi i saosećanju; sa 74 godine pošla je na neočekivano, i u tom trenutku neželjeno putovanje koje će uzdrmati njen svet u više od jednog aspekta.

Niko od nas nije mislio da će ona moći da preživi umiranje i na kraju i smrt jednog od njenih sinova. Pored njene dve unuke koje duboko voli, mi smo bili njen svet; mi smo bili sve o čemu je mislila i sve za šta je brinula, mi smo bili njen život. Čekali smo da se raspadne. Ali, nešto se desilo u tih poslednjih nedelja dok je moj brat lebdeo između svesnog i besvesnog stanja.

Tokom onoga što je, bez sumnje, bilo najgore vreme njenog života, našla je snage da se nosi sa situacijom sa lepotom, hrabrošću, dostojanstvom i sa beskrajnim saosećanjem ne samo sa mojim bratom a njenim sinom nego i sa svim njegovim prijateljima koji su bili tim podrške. U toku najgore stvari koju je mogla da zamisli, počela je, tako lagano da otvara vrata koja su bila čvrsto zatvorena od trenutka kada je rođena. Dozvolila je sebi da upozna i uživa u drušvu gej prijatelja mog brata a dozvolila je i njima da uživaju u njoj. Izabrala je da ne stoji po strani nego da se priključi krugu ljubavi koji je okruživao mog brata. Možda ipak najbitnije od svega, uradila je nešto što je zasigurno jako teško ljudima njenog godišta i njene generacije – dozvolila je sebi da raste i proširuje svoje vidike u neobičan i nepoznat svet koji je bio u potpunosti izvan njenog iskustva, i svet koga se plašila zato što joj je bio potpuno nepoznat.

Možda ova promena stava može biti nešto što se uzima zdravo za gotovo u današnje vreme, ali u stvarnosti to jeste – i nastavlja da bude – ogromna promena u razmišljanju i duboko ukorenjena borba za mnoge ljude tih generacija koje su odgajane u prvoj polovini XX veka i verovatno nastavlja da bude takođe za mnoge u generacijama nakon tih. I za nju, to nije bila privremena promena. Iako to i dalje nije laka ili udobna tema za nju, danas mogu da razgovaram sa njom o tome da sam gej i da ne razmišljam puno da li mogu da kažem „Da li si znala da je XYZ gej?“ Možemo čak, s vremena na vreme, da se smejemo tome. A što je još bitnije, posmatra Karla, mog trenutnog partnera, kao sina i ponaša se prema njemu sa istom ljubavlju koju je uvek rezervisala za svoje troje dece, snaju i unučiće. I on joj uzvraća ljubav na brojne načine i neverovatno je dobar prema njoj. Zapravo, često pomislim - i kažem joj ovo redovno – da ga voli mnogo više nego mene; tako bar izgleda dobar deo vremena.

Želim da odam priznanje toj potpuno izvanrednoj, hrabroj i veoma skromnoj dami zato što sam osoba koja sam postao i zato što vodim život kakav vodim. Ali moram da priznam to je uzbudljivo i da me ispunjava osećanje da odajem priznanje njoj, Majklu, mom bratu i mnogim drugima koje sam poznavao tako što sam učinio konkretan korak i radio sa Ročester Viktori Alijansom da napravim promenu u životima miliona ljudi koji su rođeni ili koji će se tek roditi, pružajući im nadu za budućnost gde je sad trenutno samo znak pitanja, i nadu da će odrastati u svetu u kom nema AIDSa. Svakog dana se probudim s nadom da će drugi volontirati da učestvuju u ispitivanju vakcine ne samo da bi pomogli nepoznatoj grupi ljudi ali i da odaju priznanje, na najdublji moguži način, onim ljudima u njihovim životima koji su učinili svet boljim mestom za život.

Da li može postojati smislenije priznanje nekome nego da postanete deo napora koji će na kraju spasiti milione i milione života, danas i u budućnosti?

Borite se ljubavlju! Moja majka se tako borila, na jedini način na koji je znala kako i na načine koje možda neće moći u potpunosti da ceni, pobedila je.

Isto možete i vi.


Tekst prenosimo sa community.pflag.org

us aid isc
Ova publikacija/brošura/veb-sajt nastala je uz finansijsku pomoć Američke agencije za medjunarodni razvoj (USAID) preko Instituta za održive zajednice (ISC).
Izneti stavovi predstavljaju isključivo stavove autora i nužno ne predstavljaju stavove ISC-a, USAID-a ili Vlade SAD-a.